Dragan Jovanović - Tužio sam Vučića zbog smanjenja penzije - Reč više
- 8 years ago
Kao filozof koji je „zalutao“ u novinarstvo i novinar koji je prebegao u čobaniju Dragan Jovanović na posletku zrači onim što ovo prokleto zanimanje i zanimacija prokletih prvo uzme čoveku – mirom! Nekada Prvi ekolog Srbije,osnivač Zelene stranke,poslednja NIN-ova istinska legenda sada živi na Staroj planini…čovek koji je vazda pišao uz vetar, pisao uz vetar i kome od Beograda nedostaje samo espreso.
Nekada davno, u zemlji dalekoj, na Pejčovskim livadama, ispod planine a iznad palanke, ne živeše niko do – sam Bog, i čopor kurjaka. I samo jedan čovek, stvoren po liku boga kojeg nije priznavao, slaveći drugog, kojem nije bio ni nalik… Osoben. Samotnjak. Drčan i krotak, kako mu se prohte. Sede brade puštene u špic i sede kose vezane u kotur na potiljku. Da, i najplavljih očiju poklonjenih starcu jer beše u godinama kad tako ne sjaje i plave se…
- Čovek beše prognanik iz velikog grada u međurečju Save i Dunava, najvećeg u zemlji dalekoj. Bi čuven pisar i van zidina grada, onih koje je u koraku preskočio bežeći od sebe – sebi! Na Pejčovske livade, u Vidovo, ispod planine a iznad Palanke.
U oboženu jeres i obezboženu veru… „U veru boga Vida, drugog do njega nemamo, sve ostalo nam je nametnuto, pa i Isus kao tuđin da ga slavimo kao svojeg, satirući svoje, za šta su najkrivlji Nemanjići izvršivši najveći genocid nad Srbima, po principu: trećinu pobiti, trećinu pokrstiti, a trećinu raseliti, koji je kasnije i Paveliću postao mustra za ‘rad’ sa Srbima“, rečju podseća na Dragana Jovanovića, jednako sedobradog i sedokosog čoveka koji je vazda pišao uz vetar, pisao uz vetar i tvrdoglavo stajao na vetrometini ubeđen da od Dragana Jovanovića sigurnije zavetrine nema. Nije ga potkazao, ali mu više nije mogao verovati, predugo ga je lagao da će pobeći iz grada i potražiti onog Dragana čiji su koreni u zemlji koja ne rađa, a plodnija je od asfalta koji bogato rađa – fukaru! „E, od fukare sam i pobegao iz grada! Nisam mogao više da istrpim Beograd, a ni on mene! Muka mi je bilo od raznih Šešelja, Miloševića, Draškovića i ovovremenske bande pred kojom smo ustuknuli dozvolivši da od Srbije naprave pačavru kojom gazde iz EU brišu pod, baš kao što više nisam mogao da podnesem tajkune i takozvanu intelektualnu elitu koja ne vidi dalje od nosa i novčanika“, stojimo usred stada, slušajući otuđenog sedobradog tribuna, šarplaninci kidišu na vetar što nosi miris šumokradica… Jeste, usred stada pojebljivih ovaca i nezajažljivog ovna oteglih muda. Stojimo na brabonjcima, u loži Draganovog amfiteatra planinske akademije nauka i čobanske umetnosti. „Čobanin, tako da me predstavite! Ne novinar u penziji i kolumnista NIN-a, već ponosni čobanin skromnog stada i brđanin po ubeđenju! Trideset godina sam grozničavo pripremao ovo bekstvo od
Nekada davno, u zemlji dalekoj, na Pejčovskim livadama, ispod planine a iznad palanke, ne živeše niko do – sam Bog, i čopor kurjaka. I samo jedan čovek, stvoren po liku boga kojeg nije priznavao, slaveći drugog, kojem nije bio ni nalik… Osoben. Samotnjak. Drčan i krotak, kako mu se prohte. Sede brade puštene u špic i sede kose vezane u kotur na potiljku. Da, i najplavljih očiju poklonjenih starcu jer beše u godinama kad tako ne sjaje i plave se…
- Čovek beše prognanik iz velikog grada u međurečju Save i Dunava, najvećeg u zemlji dalekoj. Bi čuven pisar i van zidina grada, onih koje je u koraku preskočio bežeći od sebe – sebi! Na Pejčovske livade, u Vidovo, ispod planine a iznad Palanke.
U oboženu jeres i obezboženu veru… „U veru boga Vida, drugog do njega nemamo, sve ostalo nam je nametnuto, pa i Isus kao tuđin da ga slavimo kao svojeg, satirući svoje, za šta su najkrivlji Nemanjići izvršivši najveći genocid nad Srbima, po principu: trećinu pobiti, trećinu pokrstiti, a trećinu raseliti, koji je kasnije i Paveliću postao mustra za ‘rad’ sa Srbima“, rečju podseća na Dragana Jovanovića, jednako sedobradog i sedokosog čoveka koji je vazda pišao uz vetar, pisao uz vetar i tvrdoglavo stajao na vetrometini ubeđen da od Dragana Jovanovića sigurnije zavetrine nema. Nije ga potkazao, ali mu više nije mogao verovati, predugo ga je lagao da će pobeći iz grada i potražiti onog Dragana čiji su koreni u zemlji koja ne rađa, a plodnija je od asfalta koji bogato rađa – fukaru! „E, od fukare sam i pobegao iz grada! Nisam mogao više da istrpim Beograd, a ni on mene! Muka mi je bilo od raznih Šešelja, Miloševića, Draškovića i ovovremenske bande pred kojom smo ustuknuli dozvolivši da od Srbije naprave pačavru kojom gazde iz EU brišu pod, baš kao što više nisam mogao da podnesem tajkune i takozvanu intelektualnu elitu koja ne vidi dalje od nosa i novčanika“, stojimo usred stada, slušajući otuđenog sedobradog tribuna, šarplaninci kidišu na vetar što nosi miris šumokradica… Jeste, usred stada pojebljivih ovaca i nezajažljivog ovna oteglih muda. Stojimo na brabonjcima, u loži Draganovog amfiteatra planinske akademije nauka i čobanske umetnosti. „Čobanin, tako da me predstavite! Ne novinar u penziji i kolumnista NIN-a, već ponosni čobanin skromnog stada i brđanin po ubeđenju! Trideset godina sam grozničavo pripremao ovo bekstvo od